СРПСКА СЛАВА

Порекло нашег домаћег празника, Славе, Крсног имена, Светог, ни до данас није у науци коначно разјашњено. Постоји више теорија које покушавају да тај проблем реше, али у већини случајева оне осветљавају само понеку његову карактеристику остављајући у тами остале. Углавном би их могли поделити на две врсте. По првој је "Слава чисто хришћанска без икаквих трагова погаништва" изворно нашег православног хришћанског духа и дело наше светосавске Цркве. Она означава прослављања оног Светог на чији се празник крстио предак неке породице, узевши име тог Светог, "тај дан сам прослављао и оставио то у наслеђе потомству". По проф. Р. Грујићу, првобитно је слава прослављана код цркава које су рано подизане у част Светог чије је име добио предак по крштењу. Но наши пенитенцијални зборници (номоканоници) XIII и XIV в. забрањују одржавање гозби у "спомен светог", или "за покој" код цркве, него наређују да се врше по домовима: "Тко творит памет или светому, или за покој, да јеже имат да уготовит и предложит на трапезе на дому и ту да благословит поп и будет благословено, и дом тај". Проф.Грујић уочава да се сви културни елементи Славе: хлеб, кољиво, вино, свећа јављају у цркви на литији велике вечерње, од старине па све до данас, те као врло важно истиче "Разбире се јасно аналогија између општецрквеног православног обичаја благосиљања хлебова и кољива уочи великих празника, или на сам дан њихов, и обредних свечарских колача и кољива, као главних елемената данашње српске крсне славе". Из тога као и из наведених одредаба поменутих рукописних пенитенцијала, проф. Грујић с правом изводи овај закључак: "Нема сумње да је светосавско упућивање слављења светог по кућама и породицама свечарским највише допринело да се православни Срби, у начину прослављања појединих, нарочито изабраних светитеља, издвоје од осталих православних народа, развију један свој општенационални домаћи култ и створе посебан ритуал у томе правцу", или како вели Димитрије Богдановић: "Творац славе је управо светосавска црква. Слава је светосавски култ".

Но без обзира како је Слава код нас настала и утврдила се, овај наш лепи обичај није свечаност појединца, као што је нпр. имендан или рођендан, обичаји који постоје и код хришћанских православних народа, - имендан "ономастири" код Грка и "дењ ангела" код Руса - него је славље шире заједнице: једне породице, или више њих, чак племена. Ово је битно да се уочи, јер Слава од свог настанка сасвим одговара новозаветном духу и најдубљој традицији православне цркве.

По учењу ап. Павла, породица је "домаћа црква". Тако он у својим посланицама поручује: "Поздравите Прискилу и Акилу, и њихову домаћу цркву" (Рим. 16, 3-5); "Поздравите Нимфу и њену домаћу цркву" (Кол. 4.15); "миломе Филимону и твојој домаћој цркви"(Фил. 2).

Хришћанску породицу "домаћу цркву" ап.Павла, Св. Јован Златоуст назива "малом црквом", свакако за разлику од "велике цркве", целе хришћанске заједнице у неком месту, чију целину и сачињавају ове "мале", "домаће" цркве.

На основу оваквог схватања Св. ап. Павла и Отаца, проф.Сергије Тројицки оштроумно изводи закључак: "По свом идеалу породица је органски део цркве, она је сама црква. Исто тако као што се кристал не дели на аморфне, некристализоване делове, него се дели само на "омиомерне" или слично-целе, а и најситнији део кристала опет ће бити кристал, тако и породица, као део цркве, јесте опет црква." А мало даље додаје: "Ако је породица мала црква, онда је и црква велика породица (1 Тим. 3,5)".

Свака црква у неком месту, од најдубље старине, славила је једног Светог као свог особитог заштитника, био је то месни мученик, или свети епископ, или који други од Светих. Обично је њему био посвећен и храм тога места и ту су му лежале и мошти. Празник овог Светог православља је цела црква тог места свечано, свеноћним бденијем - на коме су, уз запаљене свеће, као што је речено, освештавани хлебови, пшеница, вино и уље - и литургијом.

Аналогно овом старом хришћанском ставу "велике", месне цркве, и породица "мала црква", у нашем народу има своју Славу, тј. светог заштитника кога свечано прославља цела породица, или више њих уколико су постале од заједничког претка.

Аналогију Крсног имена са храмовном Славом не можемо следити до краја. Крсно име је ствар породице, не дома, куће, зграде. Зато кад се породица пресели у другу кућу, или друго место, она своју Крсну славу, као и славску икону, носи собом и наставља да је и онде, у купљеној кући или стану прославља и даље. Храм пак остаје посвећен истом Светом стално, и кад се православни житељи места мењају. Само кад се расељавањем становништва заборави коме је био посвећен, обновњени храм се освештава и посвећује неком другом Светом, или Христовом или Богородичином празнику. Битна је разлика између храма и породичног дома у томе што се при освећењу храма полажу мошти мученика, или Светих, у Часну трпезу, или испод ње, што не бива при освећењу хришћанског дома. Однос, дакле, између дома, породице и Крсне славе је унеколико друкчији него између храма, верних и Храмовне славе.

Пошто је Слава прзник "мале цркве", основне хришћанске ћелије, породице, излази јасно да свака, и најмања породица треба да слави Славу. Чим се син одвоји у посебно домаћинство, поготову кад се ожени, дужан је да прославља свог Светог заштитника, без обзира што га и отац и мајка славе у старом дому. Као што отац не може да задржи у својој власти да сину дозволи или не дозволи слављење Храмовне славе места у коме овај живи, или светковање недеље и других празника, да иде у храм и причешћује се, освештава стан итд., тако исто не спада у домен његовог располагања празновање Крсне славе, тј. да ли хоће, или неће да синовима, одвојеним у посебна домаћинства "преда" Славу.

Разуме се да је син дужан, у знак поштовања родитеља, да тако важну ствар, као што је оснивање породице и самостално прослављање Крсног имена, отпочне са знањем и благословом оца, али то спада у област здравих моралних односа који треба да владају између хришћанских родитеља и деце. Као што није хришћански нормално да син предузме какву другу важну ствар у животу, не само слављење Славе, без знања и саветовања са оцем, тако с друге стране није нормално да због тога што му отац још није "предао" Крсну славу он на тај празник остане без свеће, колача, кољива, као обичних непразничних дана, једино можда с празничким ручком и гостима.

Настаје питање: Како је дошло до настанка овог обичаја који се јавља само у неким крајевима ?

Није немогуће да би овај обичај могао имати неке везе са римским правним схватањем по коме вршење домаћег молитвеног култа спада у права старешине породице и иде "искључиво у компетенцију патрис фамилиас", поготову што се овај обичај јавља у нашим јужним и југозападним крајевима, где је ово схватање преко Албанаца могло прећи у нашем народу. Но са више вероватноће може се узети да су његовом јављању, или утврђивању - ако је примљен са стране ишли особито на руку услови живота у великим кућним задругама, где је старешина задруге, поред права управљања кућом и имањем, имао и главну функцију у домаћој слави. Када је онемоћао и увидео да већ више не може управљати задругом, он је старешинске дужности, као и домаћинство при домаћој Слави предавао једном члану задруге за кога је сматрао да ће бити најбољи.

И у новим друштвеним приликама, кад су се услови породичног живота изменили, дељењем великих задруга и условима инокосног живота могло је остати убеђење да од оца, старешине породице, зависи кад ће коме од синова предати држање славе.

Без прибегавања каквим новим хипотезама на исти начин можемо схватити поступак таста без мушких потомака, да онемоћавши предаје кућу и имање, као и слављење домаће Славе зету, "да се не угаси крсна свећа".

Према томе, одрасли, самостални синови, одвојени у посебно домаћинство, треба на сваки начин да прослављају своју Крсну славу. Претходно да о томе известе оца и замоле га да им овај то благослови. Ако би отац одбио и не би хтео "предати" Славу, треба да се обрате свештенику у месту где живе за савет и решење по тој ствари.

За слављење славе непходно је имати следеће:

Свећа - Без крсне свеће Крсно име се не може славити. Величина крсне свеће зависи од свечареве имућности, а сматра се да је угоднија свећа од жутога воска него ли од белога парафина. Крсну свећу ваља да запали домаћин кад дође свештеник да му реже колач или кад пререзан колач донесе из цркве. Свећа обично гори цео дан.
Колач - За крсно име свака кућа припрема славски колач. То је нарочити хлеб од пшеничног брашна замешен с квасцем и богојављенском водицом или оном коју је свештеник освештао уочи славе. Около се он опаше једним венцем од теста, као појасом; по горњој кори прекрсте му се два кајиша од теста и у њих се отисну четири литургијска печата са грчком скраћеницом ИС-ХС НИ-КА, што у преводу значи - Исус Христос побеђује. На овој кори могу се ставити још неки украси-фигуре, као голуб-символ Светога Дyха, клас пшенице-хлеб или грозд грожђа-што означава вино.
Кољиво - То је жито које се кува уочи Крснога имена. Обично се пребира све зрно по зрно од најчистије пшенице. Кад се жито скува, вода се одлије, а жито испере и просуши. После се меље и слади шећером а затим по жељи додају ораси, ванила, суво грожђе.
Вино - О Крсном имену вино је потребно да се прелије колач и кољиво, а оно што остане у чаши или флаши домаћин по обичају попије. Уље - Оно је потребно да се упали кандило у кући пред иконом и однесе у цркву за послуживање кандила пред иконама на иконостасу.
Тамјан - У свакој православној српској кући може се наћи грумичак тамјана у свако доба, по речима једног историчара, "јер се Срби свакад најпре каде, кад се год кућански моле Богу", а за Крсно име и најсиромашнији свечар купи га макар и најмање.
Икона - Славска икона са кандилом поставља се, ако је могуће, на источној страни зида најугледније просторије у кући. Владика Николај каже да -"ми не обожавамо ништа и никога осим Пресвете Тројице у Јединици ЈЕДНОГА БОГА. Али ми поштујемо светитеље, као најбољу децу Божју и следбенике Христове, и њиховим ликовима указујемо посебно поштовање". По правилу свака икона требало би да је претходно освећена у цркви, где то свештеник обави у олтару, "Освећене иконе су канали моћне Божје благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико љуби своје светитеље и мученике као најближи круг своје породице, да даје чак моћ и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају".
Дакле, на свечано постављеном столу окренутом икони, уочи доласка свештеника, треба да су : свећа на чираку, славски колач, кољиво, чаша по могућству црног вина, кадионица са тамјаном, брикетом и шибицом, као и списак чланова породице ради помињања у молитви.

ОБРЕД РЕЗАЊА СЛАВСКОГ КОЛАЧА
Где је слава - ту је и Србин, каже стара народна пословица, а најсвечанији део славе, обред резања славског колача, почиње паљењем крсне свеће. Пошто се прекрсти то чини домаћин, а затим свештеник кади кућу и свети прво водицу, ако је раније није осветио. Пошто букетићем босиљка и овом водицом покропи све по кући, отпева тропар и кондак светитељу или празнику који се слави и очита молитву над свечарским кољивом.
Централно место у славском обреду представља жито, односно молитва за његово освећење која је богословски дубоко заснована - сматра професор др Димитрије Калезић. Зато после тропара свештеник чита молитву за освећење жита у којој се обраћа Богу и моли га да благослови то зрневље и да освети оне који буду то окушали, јер су то у славу Бога а у част светога припремиле његове слуге и за спомен оних који су у вери и побожности завршили живот. Молитва у целини гласи:

"Господе, Ти си све речју својом савршио и наредио земљи да производи разноврсне плодове за употребу и храну нашу; Ти си учинио да су три младића и Данило, храњени семењем у Вавилону, били светлијих лица од оних однегованих у раскоши. Ти сам свеблаги Царе, благослови и семена ова са разним плодовима, и освети оне који буду јели од њих, јер слуге оних који преминуше у благочестивој вери. Испуни, Благи, све спасоносне молбе онима који лепо спремише ово и спомен врше, и дај им да се наслађују вечних добара Твојих, молитвама пречисте владарке наше Богородице и приснодјеве Марије и светога (име светитеља), чији и спомен вршимо и свих светих Твојих. Јер Ти благосиљаш и освећујеш све и сва, Боже наш, и Теби славу узносимо, беспочетноме Оцу са јединородним Твојим Сином и Пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин".

Затим свештеник узима у леву руку колач, поред кога стоји вино, а десницом благосиља обоје говорећи: "Господе, Исусе Христе Боже наш, благослови хлеб и вино ово Духом твоим светим, сада и увек и све векове векова. Амин". Подижући потом, обема рукама колач произноси: "У славу и част светога (име Крсне славе) приносимо ти ово Господе, његовим молитвама прими всеблаги жртву ову на пренебески твој жртвеник." После поменуте молитве у којој се моли Бог да прими принешену жртву у спомен светитеља који се слави, окрене се колач на наличије и реже се у облику крста. Тај рез се прелива црвеним вином уз речи: У име Оца, амин, и Сина, амин, и Светога Духа, амин. Поред ове црквене молитве, у овој прилици се понегде изговара и народна молитвуа: "Колач ломили, Бога молили. Колач преливали вином, Дом се преливао миром, животом, здрављем и сваком добром. Подај Боже и Богородице и данашњи велики празниче! Затим настаје такође врло свечани део окретања славског колача. Чини то свештеник у првом реду са домаћином али и са члановима породице. При окретању колача кружно, у десно, певају се ове три песме: "Исаије ликуј, дјева заче у утроби и роди сина Емануила, Бога и човека, Исток му је име, Њега величајући, дјеву величамо. Затим: Свети мученици, који сте страдавши увенчали се, молите се Господу да се смилује на душе наше. И на крају: Слава Теби, Христе Боже, апостолима похвало, мученицима радовање, чија је проповед Тројица јединосушна" Колач се потом преломи и целива три пута при чему свештеник изговара - "Христос по среди нас!", а домаћин и сви они који га целивају одговарају, - "Јесте и биће!".

СПРЕМАЊЕ СЛАВСКОГ КОЛАЧА И ЖИТА
Иако данас неке домаћице купују готове славске колаче као и друге посластице које су за ту прилику потребне, ипак мешење колача у кући је и лепа успомена за децу која расту и која ће, гледајући своју мајку како меси, пренети то у своју кућу.
Уколико Крсна слава пада у мрсан дан, колач месити овако: прво замесити квасац. Ако је квасац пивски, замесити га рано ујутру и то у један мањи лонац издробити 30 грама пивског квасца, налити га млаким млеком, разбити грудвице, додати соли и брашна толико да се може направити ретко тесто. Шерпу с квасцем ставити на топло место али никако не сувише јаку топлоту јер ако квасац прокисне, тесто ће бити црвено. Док квасац кисне, просејати 1,5кг брашна, ставити га у суд за мешање и код штедњака добро загрејати. У други суд ставити 4 жуманца, 4 кашике шећера, комадић бутера, ускисли квасац, па све заједно добро измешати. Настругати кору од лимуна, додавати по мало загрејаног брашна, наставити са мешењем теста доливајући млако млеко, док се не замеси као за сваку питу од таквог теста. Када се тесто у суду почне од суда одвајати и када по тесту почну да искачу пликови, значи да је тесто довољно умешено. А да би тесто било још много боље, домаћица ако хоће може за време мешања додавати по мало растопљеног маслаца. Тесто покрити чистом крпом и оставити га да стоји на топлом месту, да нарасте. Када тесто напуни суд, значи да је готово. Изручити га на даску за мешење и сад правити колач. Може бити направљен у облику хлеба или по облику калупа где се меси, важно је да се прекрсти и опточи венцем од уплетених плетеница које ће се нарезати малим маказицама. Украс колача не може се правити од киселог теста него ће домаћица замесити посно тесто без јаја и млека и од тога направити украсе по жељи: птице, које представљају здравље и весеље, грозд, који означава жељу да лоза добро роди, буренце, да у кући свега има, али најважније је знак поскурица са знаком ИС-ХС НИ-КА.
У средину колача треба забости гранчицу освећеног босиљка. Цео колач премазати размућеним жуманцем а украс оставити бео. Колач ставити у пећницу и пажљиво пећи. Затим га када је печен извадити из калупа, расхладити и однети на своје место.
Колач се може месити и посан, ако Крсна слава пада у посне дане. Меси се на исти начин као и мрсни, само без млека, јаја и маслаца.
Иако изгледа једноставно спремити жито, то није ни мало лако. Кувати га на следећи начин: набавити пшеницу "белију". Отребити је пажљиво, па је два дана пред славу, увече, потопити у лонац чисте хладне воде и оставити да у тој води преноћи. Ујутру рано потопљену пшеницу у истом лонцу ставити на штедњак и кувати. За време кувања избегавати доливање, а нарочито мешање. Пшеница лако загорева, зато је треба непрестано кувати на тихој ватри. Када је кувана сипати је у цедиљку и испрати хладном водом све док не нестане беле скраме са ње, а зрневље не постане сасвим чисто и бело. Пшеницу пустити да се добро исцеди. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему пшеницу распоредити, пазећи да не дође зрно преко зрна. Све то покрити другим чистим столњаком и оставити да преноћи, а сутрадан ујутро ставити је у дубљи суд и затим самлети на машини за месо.
По килограму пшенице одмерити килограм шећера и исто толико самлевених ораха. Спремити посебно шећер у праху замирисан ванилом, јер ће се он употребити да се направљено жито одозго заспе. Шећер и орахе равномерно додавати у жито и притом га добро месити рукама. Узети стаклени тањир који се само за ову сврху употребљава, па у облику једног великог хлеба спремљено жито на њега ставити. Преко жита, одозго посути слој самлевених бадема или ораха, а преко тога замирисан прах шећер. Најзад узети чист салвет, ставити га преко шећера, па длановима (преко салвете) добро утапкати шећер да не би спао са жита.
Жито начиње свештеник или домаћин. Домаћица је дужна да рано изјутра спреми на сто све оно што је за свештеника потребно, а то је: славски колач, жито и свећу. Затим, ставиће још и нож, чашу вина, кадионицу са измирном и имена оних који славе славу. Свећу пали домаћин или син; обичај је да онај који је упали треба да је и угаси остатком вина. У случају да нема мушке главе, упалиће свећу свештеник.

<<Назад