ДУХОВНА ПОРУКА  МИТРОПОЛИТА 
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКОГ АМФИЛОХИЈА

Древни назив Подгорице Диоклитија значи "Божије обиталиште". Несумњиво, сам тај назив потврђује да је она од када је постала у старини људско насеље, имало своје храмове, као мјеста откривања и "обитовања"  Бога.

Из старохришћанских времена су тако сачуване не просто остаци храмова него чак и храмови - епископских сједишта - катедрала и манастира. Као очевидан примјер тога служи Богородична саборна црква у древној Дукљи. У њој је по предању вјенчан са Косаром и крунисан Св. Јован Владимир зетски краљ, мученик. Дивни су остаци катедралног храма на Златици, заједно са старохришћанском Крстионицом. Црква Св. Ђорђа и данас служи док је манастир Светог Марка (Дрпе), везан по предању за личност Светог Саве, српског архиепископа, порушен (последњу капију су му срушили комунисти 1958. године).

Градови без саборног храма слични су човјеку без срца и душе. Подгорица је до сада била једини европски град који је остао без свог средишњег, саборног и сабирног храма, зато она и вапије свим својим бићем за једним таквим храмом који би био собом васкрсење и обнова.

Сви ови и многи други порушени храмови старе Дукље, Подгорице и њене околине очекују вјековима своју обнову и васкрсење старих и темељ нових "обиталишта" славе Божје.

Ево, наше покољење, у најтежем и духовно најраслабљенијем времену, прихватило се тог највећег и историјског задатка: Благословом Васељенског, Русог и Српског Патријарха започело је градњу Храма Васкрсења Христовог у Момишићима.
Зашто баш Храм посвећен Христовом Васкрсењу?

Зато што људи нашег времена својим клањањем пролазном животу и вриједностима, обоготворили - смрт и творевину, замијенивши њима Бога и бесмртно људско достојанство. Отуда градећи и храм Васкрсењу, желимо да обасјамо свој живот свјетлошћу у бесмртности и вјером у богосмисао човјека и свијета.

Градећи храм Христовом Васкрсењу, будимо у себи вјеру у непобједивост добра, истине и живота.

Васкрсавамо старе храмове, а кроз њих и преко њих, васкрсавамо и обнављамо своје саборно памћење на мртве и живе;
Том градњом будимо у себи радост живота, ослобођајући се од тугоморе и безнађа времена у коме живимо;
Градимо храм да би он био видљиви знак присуства васкрслога Христа у нама и међу нама;
Квасцем васкрсења чистимо своју душу од загађености, страсти заблуда;
Обнављамо у себи нашу свету вјеру православну;
Сијемо по својој души и душама својих потомака сјеме вјерног смисла и вјере у побједу живота над смрћу, љубави над мржњом, свјетлости над мраком;
Градимо га да би нам био подстицај на обнову правога Духа у нама, на обнову наших и светих народних обичаја, нашег свеукупног живљења;
Зидамо га да би нас узводио небесима и уграђивао у вјечни град Јерусалим;
Да би нас сабирао око Престола Јагњета Божјег, закланог за живот свијета;
Да би нас преображавао и претварао у храмове славе Божје, ради чега је човјек и створен;
Да би нас васпитао у богољубљу и истинском човјекољубљу.

Једном ријечју, не градимо ми храм Васкрсења, него он гради и изграђује нас; не обликујемо и не украшујемо ми њега, него он нас обликује и украшује небеском непролазном љепотом, претварајући нас у обиталиште Свете Тројице, Бога Љубави.
Храм Васкрсења ће имати и своје окриље, с лијеве и десне стране (параклисе), посвећено Св. Јовану Владимиру, Зетском краљу и мученику и Преподобном Симеону Мироточивом. Зашто баш њима двојици?

Ова два древна српска владара су нам на свом мучеништву и подвигу саградили дом и државу, увели нас у вјеру православну и извели, као зрео хришћански народ на историјску позорницу. Уписали у нас и наше биће наше вјечно опредјељење и Пут којим да ходимо.

Обојица су вјековни васкрситељи и објединитељи народне душе и судбине, утемељитељи народне симфонијске државотворности, свједоци, својим животом и дјелом - васкрслога Христа!

У храму ће бити обновљена и старохришћанска Крстионица са Златице: да би се кроз њу и преко ње Црна Гора вратила часном крсту и светом Крштењу, сабрала у једну душу и једно срце, вјером, надом и љубављу Божјом, и расла у безмјерну мјеру раста висине васкрслога Христа Богочовјека.

Како ћемо и кад саградити овај величанствени храм, који заједно са храмом Светог Саве на Врачару представља најзначајнији историјски подухват нашег покољења и цијелог српског народа?

Саградићемо га својом, вјером, жртвом и љубављу. Нека само сваки Црногорац угради у њега по један камен и веома брзо ће заблистати златни крст на овом храму Васкрсења, помирења и братске слоге. Најстаменији су они храмови које гради народна вјера и љубав, у које народ уграђује своју душу, своје прилоге и своје богољубље. Овај храм су позвани да граде сви православни срби, ма гдје били, као и сви људи жедни правде Божије и живота вјечнога. И најмањи прилог, пред Богом је велики, само ако се прилаже чиста срца и душе.

ПРАВОСЛАВНИ МИТРОПОЛИТ
ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ
+ АМФИЛОХИЈЕ