Архитектура

Погрешно је схватање да се од архитектуре цркве тражи да припада неком одређеном стилу. Обично се пита: "да ли је  то српско византијски стил"? Овако постављено питање рушило би суштину Цркве, мјесту гдје се Бог огласио и ологосио.  
   
    Архитектура је у зидовима и сводовима оваплоћена молитва изражена у словесном геометријском облику. И као што се Логос као ријеч говори многим језицима, тако се Логос као архитектура озиђује у ногим грађевинским традицијама. Међутим све те традиције "без извора и порекла Бога Логоса" као што проповиједа Свети Максим Исповједник, нијесу наука. Бесмислено је зидати мјесто гдје обитава Бог "Диоклитију" без Бога. Јер, "ако Бог не сазда кућу узалуд су се трудили градитељи његови" пјева псалам који се чита на сваком освећењу темеља цркве. Зато, сликостоитељ облика црквене архитектуре неможе да буде празан прапорац који звечи, већ у себи да садржи Свету Тајну Логоса, који се очигледно препознаје у аксиоматској геометрији, која се као свети чин доказано изводи почев од дубоке праисторије, чији се трагови покривени пијеском откривају свуда и сваки даном све више и више као изворна аутентична дјела читавих епоха, која су свакако разним путевима уткана и у нашу садашњост. 

    Саборни храм Христовог Васкрсења, треба да буде живи збир свих тих искустава кроз све вјекове. Храм није у бити само културни споменик, нити је утопија неке срећне будућности, он је слава вјечнога Бога на земљи, која се стрпљиво исказује у најбољој мјери у свим вјековима као живот вјечни. Због тога све што је било и што се може пронаћи, откопати и открити, све што је назидано па је и опстало, и то предпоставља да је могло да буде да није рушено, завршено или ометано у развоју у Митрополији Црногорско-приморској, Зетско-брдској и Скендеријској и има посебан значај у оквиру православног почев од српског до васељенског. Све што је, закључујемо назидано у свом неуништивом изворном, односно логосном облику, треба да боготражитељ може да пронађе на овом новопројектованом храму, јер премудрост кроз искуство наших жиждитеља који су на свој начин исто толико духовници као и Свети Оци, не може да превазиђе никаква револуционарност неког концептуализма, модернизма или постмодернизма, или неке помодне "стилске" архитектуре.

    Зато су у новопројектовани храм уткана следећа правила прочитана широм светилишта. Овдје су наведени само најзначајнији узори, који су несумњиво дубоко продрли у општеприхавћену свијест народа:

    Логосне, геометријске пропорције на Светим Архангелима код Призрена, царске задужбине са царским пропорцијама, једним од српских чуда и црногорске химне и пјесме Светог Петра "Онамо намо за брда она".

    Главно композиционо просторно рјешење је у облику класичног развијеног јелинског крста, правила црквеноградње у које нас је увео Свети Краљ Милутин као уопште свеправославно правило. Неоткопани темељи Милутинове задужбине налазе се непосредно поред новоградње. У доба стасавања српског православља и у почетку светосавске "Рашке" школе у градитељству, и стицање наше аутокефалности и признавање наше Краљевине, Срби су ушли у своја православна здања и користили их као цркве. У доба борбе за суштински опстанак, несигурности и сиромаштва у Црној Гори сабијеној у брда, није могло ништа веће да се изгради од једнобродне грађевине са преслицом за звона. Чак и црквица Светог Петра Цетињског пошто није смјела да има звона ни крста имала је само пушкарнице, а сваки црногорски свештеник морао је зато да носи пушку као замјену за звона. Црква Светог Спиридона у Трсту показује шта би све људи из овог краја могли да изграде да су имали потпуну економску слободу. Данас се види да је црква у Трсту била предходница Храма Светог Саве у Београду.

    Купола Саборног Храма Христовог Васкрсења је слична куполама цркава у Албанији, јер је Митрополија Црногорско-приморска и Скендеријска. Капа куполе као купола Милешеве, Високих Дечана или Сопоћана, а прије свега слична куполи Старчеве Горице на Скадарском језеру, али се исто тако може да упореди са многим куполама цркава у Грузији и Русији. 

    Тролистна (триконхосна) основа, коју чине сјеверна и јужна пијевница са апсидом, по чијем су образу саздане све задужбине Балшића на Скадарском језеру а после и све тога и основе цркава "Моравске школе", можда највећег домета српске средњовјековне архитектуре.

    Апсида је такође у тролисту као што има и највећа православна црква над црквама, црква Свете Софије у Цариграду, а слична је и псеудотролисна апсида Милешеве. Ова тролисна апсида је неопходни акустички триангл. За положај хорова предвиђена је у православљу извођење сваке могуће традиције. Пијевнице хорова су на галерији лијево и десно као на Светој Софији у Цариграду за класично грчко појање, за ламбдариуса наспрам протопсалта, док је карловачко, или боље рећи за руско појање предвиђена пространа средишња степенаста галерија на западу. Цар Душан је тако за потребе свог крунисања за цара, подигао хорове на галерију у трапезарији Светих Арханђела, да би опонашао Свету Софију у Цариграду.

    Класична Милутиновска конпозиција бродова цркве са средишњом куполом, пандатифима и апсидама и пијевницама, омогућује правилан распоред живописа али и гарантовану традиционалну акустику и боју резонирања.

    Литургијска звона на преслици на цркви Светог Георгија на Бешкој Горици, као што је позната развијена преслица на задужбини краља Николе у Никшићу.

    Свака епископска црква у нашој традицији наслијеђеној још из паганских времена имала је ступове, пиргове. Ступови и свод означавали су да је ту двор жупана, војводе, кнеза, краља, али и епископска црква. Такве ступове градили су сви Немањићи. Између два ступа је мост - галилеја одакле је владар или првосвештеник објављивао заповијести или законе. Посебно у Црној Гори свака мало боља кућа са сводом над конобом значила је да је то можда и војводски двор гдје је војвода сабирао народ на саборе.

    Саборни храм у Црној Гори биће зидан од камена из Црне Горе из најближег провјереног мајдана из којег се вјековима вадио камен за градњу. Камен на камен у сводовима чини упоредну равнотежу како са силама притиска у конструкцији, тако и у молитви. Зато ће саборни храм бити грађен масивним и тешким мегалитима у основи.

    Изгледало би недолично да су на једном Митрополијском центру зидови танки. Тако је из конструктивно - техничких разлога, спровођења природног провјетравања и вођења и одржавања инсталација, зидови ће бити дупли, односно шупљи, а између њих ће се моћи, пошто је Храм велик да се пролази, пење и спушта у свим правцима, почев од крипте, галерија све до постоља куполе.

    У Светој Софији у Цариграду степеништа и рампе су такође била сакривена у масивним зидовима и док се у њима дуго пјењало или силазио пјевали су се псалми "восхожденија и нисхожденија".

др. Предраг Ристић дипл. инж. арх, професор Академије СПЦ и идејни аутор СХХВ у Подгорици

.