Погрешно је схватање да се од архитектуре цркве тражи да припада неком одређеном стилу. Обично се пита: "да ли је то српско византијски стил"? Овако постављено питање рушило би суштину Цркве, мјесту гдје се Бог огласио и ологосио.
Архитектура је у зидовима и сводовима оваплоћена молитва изражена у словесном геометријском облику. И као што се Логос као ријеч говори многим језицима, тако се Логос као архитектура озиђује у ногим грађевинским традицијама. Међутим све те традиције "без извора и порекла Бога Логоса" као што проповиједа Свети Максим Исповједник, нијесу наука. Бесмислено је зидати мјесто гдје обитава Бог "Диоклитију" без Бога. Јер, "ако Бог не сазда кућу узалуд су се трудили градитељи његови" пјева псалам који се чита на сваком освећењу темеља цркве. Зато, сликостоитељ облика црквене архитектуре неможе да буде празан прапорац који звечи, већ у себи да садржи Свету Тајну Логоса, који се очигледно препознаје у аксиоматској геометрији, која се као свети чин доказано изводи почев од дубоке праисторије, чији се трагови покривени пијеском откривају свуда и сваки даном све више и више као изворна аутентична дјела читавих епоха, која су свакако разним путевима уткана и у нашу садашњост.
Саборни храм Христовог Васкрсења, треба да буде живи збир свих тих искустава кроз све вјекове. Храм није у бити само културни споменик, нити је утопија неке срећне будућности, он је слава вјечнога Бога на земљи, која се стрпљиво исказује у најбољој мјери у свим вјековима као живот вјечни. Због тога све што је било и што се може пронаћи, откопати и открити, све што је назидано па је и опстало, и то предпоставља да је могло да буде да није рушено, завршено или ометано у развоју у Митрополији Црногорско-приморској, Зетско-брдској и Скендеријској и има посебан значај у оквиру православног почев од српског до васељенског. Све што је, закључујемо назидано у свом неуништивом изворном, односно логосном облику, треба да боготражитељ може да пронађе на овом новопројектованом храму, јер премудрост кроз искуство наших жиждитеља који су на свој начин исто толико духовници као и Свети Оци, не може да превазиђе никаква револуционарност неког концептуализма, модернизма или постмодернизма, или неке помодне "стилске" архитектуре.